graficke kartice

Izmedju 10 i 160

graficke | 01 Decembar, 2008 15:23

(Klik za uvećanje: JPEG, 59 KB)
Ukoliko pripadate delu korisnika koji aktivno prati zbivanja na IT sceni, u ovom konkretnom slučaju grafičke kartice za desktop računare, moguće je da vam ovaj tekst neće biti od prevelike koristi. Međutim, ako samo s vremena na vreme obraćate pažnju na ponudu, recimo kada se nekim čudom nakupi malo parica za apgrejd grafičke kartice, sve su šanse da ste prilično zbunjeni onim što se danas može naći na tržištu i da baš niste sigurni na šta treba obratiti pažnju. Upravo vama namenjen je ovaj tekst kojim sam želelo da napravim svojevrstan presek trenutne ponude i, generalno, ocenu modela koji se mogu naći.

Ponuda grafičkih kartica verovatno nikad nije bila veća. U pokušaju da očuvamo makar delić para za privatni život, ograničili smo „fond” po čuvenoj krilatici iz Radovana Trećeg. Kroz testove smo provukli skoro 20 različih kartica i to tako da se računaju samo „difoltni” modeli. Koliko još postoji različitih specijalnih modela (OC, TOP, Sonic, Toxic...) ne bismo ni da pokušavamo da prebrojimo.

Na testu su se, dakle, našle samo kartice koje su konfigurisane prema originalnoj specifikaciji nVidije i ATI-ja; specifične modele poput onih sa različitom količinom memorije ili sa promenjenim taktovima nismo uzimali u obzir. Ideja je bila da prikažemo koja se kartica nalazi u kom delu tabele i koji joj je pandan iz drugog „tabora”, kakve performanse nudi i, u krajnjoj liniji, koliko je dobra kupovina. Performanse smo izmerili u četiri testa i jednostavnom matematičkom metodom utvrdili prosečnu ocenu koja je na kraju podeljena sa cenom da bi se dobio koeficijent isplativosti. Kartice koje koštaju više nego što vrede imaju manju ocenu, dok best buy ima idealnih 10. Odmah da kažemo, prilično smo iznenađeni time koji su modeli dobili najviše ocene, ali o tome kasnije, pogledajmo kako ide ponuda po klasama.

Počinjemo od najjeftinije klase, koju stranci zovu entry level. Tu spadaju sve 3D grafičke kartice koje imaju sve aktuelne mogućnosti, ali ne i „sirovu” snagu da to bude od koristi. Prosto rečeno – 3D grafičke kartice koje nisu namenjene igranju. Radni taktovi, količina šejder jedinica i memorije te njihova veza nisu dovoljne za nešto više od toga da se igra kako-tako pokrene. Važi pravilo „neznanje je blaženstvo”, jer ko ne zna za bolje, njemu će činjenica da „igra” najnoviju igru biti dovoljna. Ipak, ako želite da igrate „kako bog zapoveda”, kartice iz ove kategorije izbegavajte.

nVidijin predstavnik ove grupe je GeForce 8400GS, koji standardno dolazi sa 256 MB memorije, kao i ATI-jevi Radeoni HD 2400Pro i HD 3450. Sve ove kartice imaju slične (loše) performanse, za šta pre svega mogu zahvaliti 64-bitnoj vezi sa memorijskom magistralom. Ruku na srce, ATI/AMD i ne reklamira svoje kartice u ovoj klasi kao igračke, već kao modele sa sjajnim multimedijalnim mogućnostima koji će, uzgred, omogućiti igranje jednostavnijih i/ili starijih igara. To je i osnovna prednost Radeonâ HD 2400Pro i HD 3450 – ako već ne mogu da posluže da poteraju najnoviji Unreal Tournament, fenomenalno dobro prosleđuju video i audio signal preko HDMI izlaza do televizora. nVidia to radi nešto lošije, a pored toga je i nešto komplikovanija jer ne poseduje audio kontroler.

U svakom slučaju, ako od grafičke kartice tražite samo da prikazuje sliku na monitoru ili video materijal na televizoru, ovo su kartice za vas. Preporučujemo ATI-jevo rešenje jer je nešto kvalitetnije i brže po istoj ceni. Razlike između HD 2400Pro i HD 3450 su tolike da 2400Pro ne treba ni razmatrati, jer je razlika u ceni premala. Po onome što smo videli, HD 3450 je minimalno skuplji, a nudi nešto bolje performanse i solidno bolju specifikaciju. U svakom slučaju, 1:0 za ATI, GeForce 8400GS je na začelju kolone.

Sledi tradicionalno najbrojnija i najinteresantnija kategorija. Kod ove grupe kartica, zahvaljujući 128-bitnoj magistrali, performanse su „upotrebljive” i u najnovijim naslovima, pa uz malo pažnje prilikom podešavanja detaljnosti grafike ove kartice pružaju pristojan doživljaj. Naravno, pored 3D performansi, i ove kartice poseduju izlaze za televizor, projektor ili nešto treće, pa se i one mogu iskoristiti za „multimedijalne” namene. ATI-jevi modeli kroz HDMI provlače i zvuk sa ugrađenog kontrolera, dok je nVidijine modele potrebno povezati sa zvučnom karticom digitalnim kablom.

(Klik za uvećanje: JPEG, 72 KB) 
nVidijina ponuda u ovom segmentu je vrlo zrela, u prevodu – prilično stara i poznata. Čine je dva tipa, GeForce 8500GT i 8600GT koji se mogu naći sa različitim tipom (DDR2 i GDDR3) i količinom memorije (256 MB i 512 MB), od čega zavise performanse i cena. Isto je sa Radeonima, s tim što ih je više. AMD je još uvek u tranziciji na novu generaciju HD 3000, pa se još uvek mogu naći stariji HD 2600Pro modeli. Ukupno devet kartica našlo se u ovoj kategoriji, po dva GeForce 8500GT, 8600GT i Radeona HD 3650, kao i čak tri Radeona HD 2600Pro. Zajedničko za sve ove kartice jeste to da ćete, vodeći se samo količinom memorije, sigurno pogrešiti. Po ko zna koji put se pokazuje da su za performanse presudni radni taktovi grafičkog procesora i memorije. Ukupni kapacitet memorijskih čipova dobro dođe u visokim rezolucijama, ali samo u poređenju sa modelom koji ima isti takt, a manje radne memorije. S druge strane, iako su kartice sa više jednako brze memorije nešto bolje, to je po pravilu nedovoljno da bi se koristila viša rezolucija. U svakom poređenju istih kartica sa 256 MB GDDR3 memorije i alternative sa 512 MB DDR2, prva opcija je bila brža. Razlike su toliko primetne da je svakako preporuka neki od modela sa 256 MB memorije. Memorija od 512 MB ima smisla samo na najboljim karticama i najzahtevnijim rezolucijama i modovima, a to nisu modeli iz ove klase. Za sredinu ponude, 256 MB memorije je dovoljno i optimalno. (Dalje)
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by LifeType - Design by BalearWeb